Ferenc Čik Nađ:

Spolja gledano iznutra

Esejistička reportaža o jednom spiritualnom događaju

„U dubini svake efikasne tehnike samorealizacije nalazi se namera za dostizanjem tišine”

Franjevački molitveni dom „Domus Pacis” nalazi se gotovo na samoj granici između Srbije i Republike Mađarske, u Horgošu. Tu je novosadski Centar za psihofički razvoj – Garuda 4. i 5. septembra 2004. godine održao zazen kai, odnosno: trening zen meditacije, koji je vodio budimpeštanski teolog Antal Dul.

Paradoks sadržan u naslovu (jer je mogao da glasi i ovako: „Iznutra gledano spolja”) odnosi se na prisutnog reportera koji je u jednom liku bio organizator, privržen uče(s)nik i objektivan izveštač. To znači da je jednovremeno morao kontrolisati, doživeti i opisati sve što se na ovom skupu dogodilo. Ali tu imamo problem, jer znamo: nii prva, ni druga, ni treća uloga izolovano ne može predstaviti celinu, i nije u stanju prikazati prisustvo, bez kog cela priča jednostavno gubi smisao. Naime današnja linearna, tačnije isključiva logika u potpunosti zapostavlja mogućnost da organizator bude privrženi učesnik, a privrženi učesnik objektivan izveštač. Srećom postoji i jedna druga vrsta logike, koja odozgo seče linearni nivo... Ali pre svega evo nekoliko reči

O ANTALU DULU

Rođen je 1945. god., živi u Budimpešti, po zvanju je teolog. To su suvi podaci koji sami po sebi ništa znače. Mnogo više govori o njemu podatak da se nije zaredio, da je učenik Bele Hamvaša i da je osnovao izdavačku kuću (Editio M u Sentendreji) koja se bavi isklkjučivo objavljivanjem životnog dela ovog velikog mađarskog mislioca i duhovnjaka.

Na pitanje, zašto je kao hrišćanin izabrao daleku japansku zen meditaciju, neka odgovori on sam rečima koje sam preuzeo iz jednog intervjua koji je dao budimpeštanskom Elixir magazinu 1999. godine:

„Nisam budista, ali ni hrišćanin u konvencionalnom smislu te reči. Kada sam napravio svoj lični inventar, shvatio sam da je namera svake efikasne tehnike samorealizacije – kao što su radža joga, zen, hrišćanska kontemplacija... – dostizanje stanja tišine. Jako dobro ilustruje to jedna zen priča u kojoj majstor sipa čaj svom gostu filozofu, ali kada se šolja napunila, on sipa dalje i pušta da se čaj preliva preko nje. Mogli bismo reći da je i naš mozak jedna takva prelivena šolja, nije sposobna da prihvati ništa novo. Pravi sadržaji se izlivaju u ništa. U svakoj religiji možemo naći praksu koja služi za pražnjenje prepune šolje. Ja sam u zenu pronašao način regulisanja ravnoteže između aktivnosti i pasivnosti. Zen je za mene najefikasniji način fokusiranja pažnje na jedno. Što ne znači da mene nije moguće uznemiriti ili naljutiti, ili da ja nisam sklon promenama raspoloženja, ali: posredstvom zena brže se vraćam u ravnotežu. Ko ne praktikuje neku od ovih (ne)delatnosti spontano doživljava recimo strah od smrti, dok se realizovani čovek stalno nalazi u stanju budne pripravnosti i svestan je ne samo jedinstva sa drugim čovekom nego i večnosti. Naša osnovna bolest je ustaljena strepnja i večiti vremenski stisak. Samo je ostvareni čovek sposoban stalno živeti u stanju pripravnosti za smrt. Naravno, pravilna i jednostavna ishrana predstavlja organski deo meditativnog načina života, u koji spada još: i neki svakodnevni fizički rad, pregalaštvo oko domaćinstva i rano ustajanje iz kreveta. Zen je zapravo jedna duhovno-fizička energetska vežba koncentracije i prisutnosti, tokom koje čovek jednostavno shvata šta je važno u životu...”

O MESTU...

„Mesto nije poželjno brkati sa prostorom. Razlika između mesta i prostora jeste u tome što postor ima broj, a mesto lice. Prostor je uvek geometrijska konfiguracija. Mesto je uvek slika i crtež, i ne postoji više mesta osim tog jednog. Mesto nema samo svoju fiziku, već i svoju metafiziku, i nije samo prizor, nego genije, odnosno praprizor”, piše Bela Hamvaš u svom velikom eseju koji nosi naslov: Pet genija. Dakle kao što ovoj svojoj temi nikada ne bih mogao naći bolji citat, tako ni tražeći ne bih mogao naći bolje mesto od “Domus Pacis”-a za susret o kom je reč. Da bi čovek ovo mesto našao, odnosno uopšte primetio, treba da vozi vrlo pažljivo na međunarodnom putu E-75 prema Horgošu. Zatim mora na vreme da signalizira skretanje na jedan puteljak nasut makadamom od crepa. I tada, ukoliko uspe da krene tim puteljkom, nakon par minuta vožnje pred njim će se otvoriti praprizor živog jezerceta i skromnog kompleksa objekata, ali sa ogromnim dvorištem u čijem središtu odmah zapaža malu kapelu koja prigodno i privremeno dobija ime – zendo. Odavde čovek mora da načuli uši da bi zametio uobičajeni metež civilizovanog sveta.

Japanski zen u ušima modernog čoveka zvuči podosta (ono)strano. Međutim zen trening održan u franjevačkom molitvenom domu „Domus Pacis” dokazao je da averzija može postojati samo u vezi sa nazivom i poreklom ove metode samorealizacije. A i ova averzija bestraga nestaje kada čovek iznutra upozna, tačnije: prepozna praksu zena. A praksa zena potiče neposredno iz srca Budizma koja je jedna od najstarijih duhovnih tradicija čovečanstva. Zato i dotiče univerzalno ljudsko biće u najdubljoj i tako najviše zaboravljenoj tački. Svi – bili mi hrišćani, budisti, ili muslimani... – poznajemo i živimo ovu tačku bez obzira na to da li smo svesni toga ili nismo. Praktikovanje zazen-tihovanja oživljava i osvešćuje ovu tačku skrivenu plod debelom prašinom svakodnevnice. „Zen nije religija. Ne poseduje sopstvenu doktrinu spasenja, i ne poziva se previše ni na neku svetu knjigu. Nije fillozofska škola, jer nie samo što nije teorija, nego se radi upravo o životnom redu...” – citirao je Antal Dul u ovoj temi nezaobilaznog i neiscrpnog Belu Hamvaša.

Antal Dul, koji je stigao kod nas u pratnji Gabriele Lerinc, voditeljice emisija Mađarske Televiizije, uveo je prisutne (bilo ih je ukupno 31) u tajnu Šikantaze. Reč šikantaza znači „samo sedenje”. Ovaj pojam predstavlja samu suštinu prakse zen meditacije. Pravilno sedenje u duhu zena ne odvija se na stolici, nego na podu, obično na jednom jastuku, skrojen po meri čoveka koji sedi na njemu. Noge se prekrštaju u tkzv. lotos ili polulotos. Bitno je da se stvori „trojna baza” dvaju kolena (koja pritiskaju tlo) i malo izdignute zadnjice na prednjoj trećini jastuka. Nije moguće rečima predstaviti ovu situaciju, jer da bi neko stekao pojam o njoj treba da sedne u opisani položaj. I dok čovek sa pravom kičmom tako sedi i najmanje 10 do 20 minuta pažljivo prati samo sopstveno disanje, njegov um se u „nečinjenju” jednostavno smiri. O tome šta će čoveku smiren um ne bih sada govorio. O potrebi istinskog mira dovoljno govori ovaj nemirni, uzburkani svet.

ZAJEDNIŠTVO I BUDNOST

Isuviše smo se navikli da mir uvek stvara neko izvan nas. Naprimer političari, kao da stvarno zato postoje. Da je ključ mira u našim rukama, da je negde u našoj svakodnevnici, našim navikama, mislima, osećajima..., tako nešto jedva da nekome pada na pamet. Ali bilo je, doduše i danas ima, u duhovnom smislu iskusnih i mudrih ljudi koji govore da spoljašnji mir u najvećoj mogućoj meri zavisi od našeg unutrašnjeg mira, odnosno: od načina kako živimo. Na primer: kako pijemo čaj, ako ga uopšte pijemo..., kako peremo ruke, kako jedemo ili volimo... Stari japanski majstori ceremonije čaja na primer znali su da provedu tri cela sata pored jedne jedine šolje čaja... Da li je to u duhu naše svakodnevnice? Izlišno je da dam odgovor, znamo to jako dobro. Danas mi kažemo, to je nerazumno traćenje vremena, jer: vreme je novac! Istovremeno negde u zaboravljenim dubinama naše duše znamo i to da ovakav pristup ne vodi tako preko potrebnom miru. Ali molim Vas, nemojte misliti da Vas pozivam na beskorisna lupetanja. Baš obrnuto: želim da Vas navedem na zajedništvo. A ako imate zajedništvo, automatski imate mir. Hoću da kažem: ako ne promenimo sebe, spoljašnja situacija se neće nikad promeniti. Ovo je toliko sigurno, kao što je sigurno da stolicu na kojoj sedim ne mogu pomeriti sve dok na njoj sedim! Verujte, za postizanje ovoga nije potrebno više od najobičnijeg, ali disciplinovanog sedenja, koja je samo druga reč za pažnju. Kako bi Bela Hamvaš rekao: samo budnost. Budno trebamo znati ko smo i šta radimo u bilo kojoij situaciji i momentu.

Postoji način da se budnost u nama probudi, odnosno da bude trenutna, ali čvrsta stvarnost. Ovaj način nije drugo i ne može biti drugo nego tišina. Jedino u tišini možemo stvarno uživati. U početku tišina je teška. Ali kad shvatim da nije tišina teška nego ja, tada zapravo počinje stvarno tihovanje.

KAP POŠTOVANJA

2002. godine sam zadnji put učestvovao na jednoj sličnoj „manifestaciji” tihovanja. Tada, u mađarskom Pilišu, tačnije u velelepom Dobogokeu („Dobogókő”), u jezuitskom molitvenom domu – „Manreza” trodnevno tiho „zasedanje” vodio je jedan od najvećih zen majstora današnjice Shodo Harada Roshi iz Okajame. Bilo je naporno ali veoma intenzivno, sedeli smo od jutra do mraka svakog dana. Ali ono što me je duboko dojmilo, bilo je obedovanje u duhu zena. Nije reč o količini ili kvalitetu hrane, već o probuđenom poštovanju koje je za tren oka stavilo van snage ukorenjenu bezosećajnost prema životu i živim bićima. Civilizovano žderanje prepustilo je mesto pažljivom jedenju uz zahvalnost što uopšte mogu da živim! Najpodobnija ilustracija ovog stanja jeste „zen molitva”, tačnije: „pet promišljaja”, koje smo u horu recitovali za stolom pre nego što smo uopšte dodirnuli hranu:

Prvo: zamislimo se nad tim odakle naša hrana potiče i kolikog je truda rezultat. Drugo: razmislimo šta radimo kada hranu pojedemo. Treće: nemojmo dozvoliti da nas u toku jedenja obuzme ni rasejanost, ni halapljivost, ni malaksalost. Četvrto: jedimo sa osećajem zahvalnosti i neka nam je na zdravlje. Peto: primimo hranu da bismo napredovali na putu ka istini i da bismo istinu ostvarili.

Ova kap poštovanja kapala je za stolom i 2004. u Domus Pacis-u i kaplje i dan danas.