Ferenc Čik Nađ:

O čemu (ne) može biti reči?
Da nema reči, čega (ne) bi bilo? – Povodom Patanjđalijevih Yogasutri

Nemoguće je govoriti o onome o čemu će ovde biti reči. Nije moguće izreći život. I nije moguće reći bilo šta o sebi, recimo o tome, ko sam, i kakav je put kojim hodam, eventualno o tome da sam se izgubio. Potpuno je nemoguće razumeti da je svaka reč zapravo reč o ničemu, kako to (ne samo) budisti kazuju. Da, o onome o čemu je tu reč ne može biti reči: o formalnoj i praznolikoj prirodi reči. Rečit sam dakle o nečemu o čemu ne mogu ništa reći. Dakle o tome da postoji ozbiljan životni problem sa rečima. Jer posredstvom njih ja se ne mogu izraziti, barem ne u celini. Ali ovo je samo jedna polovina problema. Druga, svakako veća polovina, jeste u činjenici da reč u svojoj dubini, negde na svom izvoru, zapravo nema sadržaj, samo snagu, tačnije: moć. Ovlaš citirajući Belu Hamvaša mogao bih reći da u korenu svake reči postoji jedinstvo misli, reči i dela.

Mnogo sam razmišljao o tome, šta se dešava kada policajac zatraži moju identifikaciju. Kada čuvar reda (opšte svesti!) zatraži moju ličnu kartu. I ako ne mogu sebe identifikovati, kada moja lična karta (slučajno?) nije kod mene, započinje čudan, ali svakako mučan proces. Naime: postavlja se pitanje: KO SAM JA? Čuvar reda me suočava sa sopstvenim identiteom. Kaže: „Molim vas, identifikujte se! Kako se zovete, ko ste vi?” Traži moje ime i dokument koji za njega predstavlja jedini dokaz mog identiteta.

Život je prepun reči. Na jednoj strani su mile, blage, dražesne, osvajajuće, smirujuće, graditeljske, željene i životvorne, a na drugoj: stroge, cinične, grube, vređajuće, sluđujuće, rušiteljske, neželjene i ubistvene reči. Reči komuniciraju, ručaju, piju, vode ljubav i sanjaju... Reči grade i ruše odnose. I: reči kvalifikuju! Kada sam ih u detinjstvu počeo učiti, jedan ceo svet se sakrio od njih. Kažem, ceo okrugli svet, svet jednog je prestao da bude moj. Zamenio ga je svet dvojnosti, svet koji deli, koji je nepotpun i fragmnentaran. Od tada se ne mogu smiriti. Kontinuitet mojih misli i reči nekada prekida rascep koji preti da će me u potpunosti progutati.

Vrlo često me opseda pitanje: šta bi bilo kada bih se jednog jutra probudio sa vešću da više nema reči. Rekao bih nešto, ali ne mogu. U tkzv. objektivnom, spoljašnjem svetu više niko ne bi koristio reč kao jedino sredstvo komunikacije. Svuda su tihi, zatečeni, sada već ni glupi, ni pametni, ali svakako zanemeli ljudi, koji bulje u nešto ili ništa bez glasa. Rekli bi nešto, ali nema dalje. Govorili bi, ali ne može. Čega (ne) bi bilo da nema reči?

Patanjđalijeve Yogasutre sastoje se od svega 200 šturih, u današnjem smislu potpuno nesuvislih rečenica u koje je veliki indijski majstor svesnosti pre više hiljada godina sabrao neizrecivo: osnovni stav Joge i dešavanja u ljudskom umu. Njegove reči zapravo i nisu reči jer ne služe komunikaciji istorijskog čoveka. One predstavljaju „očitovanje”, krajnje napete maksime, koje nemaju potrebu za sledećim i sledećim rečima, može da ih prati samo zanemelo tihovanje. Već u prvoj rečenici iskazuje sve: yogas-cittavrtti-nirodhah. Šta znače ove tri za nas strane (!) reči? Nešto poput: „Yoga je u obustavljenosti (zamućujućih partikularnih) obrta u svesti” (prevod: Zoran Zec). Reč je o jedinstvenoj definiciji teorije i prakse joge! O praksi života koja – kako to Bela Hamvaš kazuje – vraća čoveka samome sebi.

I Patanjđali je čuvar reda. Ali on traži od mene sasvim drugačiju vrstu reda, odnosno identifikacije nego današnji policajac. Patranjđali želi da identifikuje primarnu ličnost. Jer: ko to bez prestanka priča (sa sobom)? Neka se identifikuje onaj ko svoj život živi u bujici reči i sa tom bujicom (čije je ime danas razvoj, a zapravo je izloženost lišća na vetru) sebe bez ostatka poistovećuje!

Ne, zaustavljanje funkcionisanja uma, njegovo zauzdavanje i ovladavanje njime ni slučajno ne znači destrukciju ili negiranje razuma i mišljenja. Nirodhah prosto znači „obustavljanje” i nikako neku vrstu glupog sužavanja i hipnotisanja uma. Mnogo pre je maksimum slobodnog ispoljavanja celovite svesnosti. Nemamo mi problema sa rečima, nego sa onim haosem koji se neumitno stvara nakon njihovog izgovaranja. I sam dobro znam da ličnu kartu koju stalno i neumitno moram da nosim sa sobom uz jedan „unutrašnji osmeh” svakako moram da pokažem policajcu.

Šta dakle ne valja sa rečima?

Sledeća rečenica Patanjđalija – tada drastuh svarupe vasthanam – razjašnjava sve. On kaže: samo i isključivo tada (kada je funkcionisanje uma obustavljano) može da bude identičan sa sopstvenom prirodom „onaj ko vidi”. Ali, ko je onaj, ko vidi? Svakako ne onaj, ko govori, ko posredstvom reči živi u rečima, nego upravo onaj, ko vidi! U Patanjđalijevom „sistemu” Čovek (Puruša) je pojam koji je sinonim ličnosti koja „sebe ne poznaje”, ličnosti koja – kakav paradoks! – upravo u oslobođenosti od sebe može da prekorači prag koji je razdvaja od Sebe Samog! Paradoks? Jeste. Jer isključivo tiho (bez reči) premošćavanje paradoksa može da donese krajnje upotpunjenje, mir i harmoniju, koja... Ali opet samo reči, reči koje nemaju veze sa stvarnošću. Treba videti, a ne govoriti. Patanjđali bi se verovatno složio sa rečima homo poeticus-a Williem-a Blake-a: „Kada bi uspeli da odstranimo prepreku (reči? – napomena autora) pred dverima naše percepcije, svet bi se pojavio pred nama onakav kakav jeste: potpun i bezgraničan...”

Sa rečima dakle ne valja samo jedna stvar: od njih ne možemo da vidimo stvarnost. Reči, koje neprestano objašnjavaju život i svet, obezbeđuju kontinuitet našeg lažnog (umišljenog-zamišljenog) identiteta. Današnja psihologija možda upravo ovo naziva racionalizacijom... (Bela Hamvaš: „... lažni život...”) Šta možemo da učinimo? Ništa. Upravo ništa! Jer reči ne možemo ukinuti, ali ih privremeno – u meditaciji, odnosno tihovanju – možemo staviti van snage, možemo da ih obuzdamo, kontrolišemo, suspregnemo! Vežbajući nečinjenje, piše u ovoj temi na našim prostorima nezaobilazni Bela Hamvaš, makar za trenutak možemo doživeti blesak istine, i to je već dovoljno, jer ostaje.

Patanjđali bi, da živi i kada bi bio voljan da rečitije objasni neizrecivo, verovatno prozborio: u delatnosti uma (u trenutno važćećem kauzalnom, linearnom, odnosno logičnom načinu razmišljanja) je ukorenjena „u osnovi pogrešna percepcija stvarnosti”, uključujući i samog percipijenta koji u smislu Yogasutri pati od avidye, od nedostatka metafizičkog viđenja stvarn”sti kada „večno, čisto, sretno i duhovno percipira u prolaznom, nečistom, nesretnom i bezduhovnom!“ Zatim bi dodao: „Onaj ko poistovećuje sebe sa izraženom ili neizraženom intelektualnom suštinom, plus toga unosi sebe u njen rast misleći da je to njegov rast, iliti tuguje zbog njenog propadanja, taj u svoj svojoj punoći živi u krugu neznanja”, jednostavnije: ne zna ko je on uistinu.

Aktivnost uma treba „obustaviti” (moderna reč za ovo je meditacija) zbog toga da bi se postepeno „pocepala” koprena (maja) koja od duha koji spoznaje skriva sopstvenu pravu prirodu. Kada se to desi, čovek stupa u stanje samadhi-ja (prosvetljenosti). Dok se to međutim ne desi, dotle čovek živi u asmita stanju, što doslovno znači: „ja-sam-stvo”...

(Navodi su iz dela dr. Lajoša Prešinga: Karakteristike yoga meditacije.)